„Nedelja kad je otišao Hase“ davno je pjevalo Zabranjeno pušenje. I zaista, kako je moguće postati tolika ljudska gromada i da na vašem odlasku u fudbalsku penziju, vlada muk stadionom?
Pričati priču od jednog ovakvoj ljudskoj veličini zaista je teško, jer to je priča o driblinzima, ljudskosti ili potezima zbog kojih je zastajao dah na tribinama. Svemu onome što je danas, toliko godina poslije Haseta, tek misaoni pojam i pusta želja, koju jedino preko tv ekrana možemo gledati, a za ljudskost u fudbalu, ma bolje ni ne spominati, da ne dobijemo neki osip ili ne daj Bože trovanje.
Hase se rodio u svom Sarajevu 1933. godine i ostao je vezan za svoj grad. Priča o Kovačima i drugim sarajevskim mahalama nikad ne može biti potpuna bez spominjanja njegovog imena.
Debi u bordo dresu imao je 1952. godine protiv Zagreba.
Za prvi tim Sarajeva odigrao je 600 utakmica i postigao 400 golova. U prvenstvenoj sezoni 1963/64 bio je najbolji strijelac Prvenstva Jugoslavije sa 19 golova. Fudbal je igrao isključivo iz ljubavi. Više je puta biran za najboljeg sportistu BiH, ali iz tog perioda ostat će nevjerovatan podatak da je za selekciju bivše države odigrao samo jednu utakmicu !!!!!
Bezbroj je anegdota o legendi kakav je Hase. Jedna npr. kaže da je u jednom susretu s Partizanom na Koševu izvanrednim fintama iz igre je “izbacio” Vasovića, Pajevića, Jončića i Jusufija. Kada je završio akciju i Sarajevo postiglo gol, on je neočekivano otišao u svlačionicu. Niko na stadionu tada nije znao sta se dogodilo. Svi su mislili, naravno i sudija, da je od zamora pozlilo Hasetu i da se nakon ukazane pomoći vratio u igru. A on se u svlačionici napio vode.
Druga još zornije pokazuje kakav je bio naš Hase. Na jednoj utakmici na Koševu Hase je izvodio takve bravure, driblajući protivničku odbranu da je radio-reporter Mirko Kamenjaševic u trenutcima oduševljenja rekao: “Dragi slušaoci, dok Hasetu ne uzmu loptu, slušajte muziku iz našeg studija!” On je jednostavno s loptom mogao sve.
Ostat će i zapamćeno da je u jednom trenutku svoje karijere napravio transfer u Tursku, u istanbulski Fenerbahce. Ali to je zaista bilo kratko. Hase jednostavno nije mogao bez svog Sarajeva.
Nažalost, umro je 1987. godine, ali on je uvijek ostao među svima nama. O Bože, kad sve ovo danas vidim, samo mi nije jasno, zašto umiru oni pravi, a ostaju nam ovi da razaraju dušu i srce i uništavaju fudbal. Ipak, neće zadnje riječi biti o njima, nek zadnji zapis ovog teksta bude citat iz već spomenute pjesme, jer on je to i zaslužio : „Svi u napad, jedan Hase !!!!! „
