Fenomenalni napadač povratnika u njemačku Bundesligu Kölna Imad Rondić govori za Oslobođenje o svojoj karijeri i velikom uspjehu sa novim klubom
Imad Rondić je ove sezone sa Kölnom ušao u prvu Bundesligu. Ovaj korpulentni napadač igrao je za omladinske kategorije Željezničara, Olimpika, Mladosti iz Doboja kod Kaknja i Sarajeva, a u seniorskom fudbalu debitovao je kao igrač Mladosti. Potom je 2018. otišao u Slaviju iz Praga, koja ga je slala na posudbu u Viktoriju iz Žižkova.
Potom je 2020. potpisao za Slovan iz Libereca, gdje je proveo tri sezone, da bi od ljeta 2023. do januara ove godine bio član poljskog Widzew Lodza, odakle je prešao u Köln, s kojim je osvojio šampionsku titulu u 2. Bundesligi i naredne sezone gledat ćemo ga u njemačkoj eliti. Kao junior je upisao šest nastupa za U19 reprezentaciju BiH.
Prije svega, čestitke na ulasku u Bundesligu. Kako ste zadovoljni uspjehom i svojom prilagodbom?
– Najbitnije je što smo ušli u Bundesligu. To nam je bio prioritet kao ekipi, a i meni također, jer kad sam dolazio, znao sam da je Köln u dobroj poziciji i nekako se poklopilo da mi je to bila prva stvar koju bih volio da ostvarim. Proces adaptacije prošao je dobro, ima tu i naših momaka (Ermin Huseinbašić i Jusuf Gazibegović, op. a) i ostali su me dobro dočekali, tako da sam se fino prilagodio. Naravno, još ima nekih stvari, treba više vremena da se čovjek prilagodi na načine treninga, na taktiku, na jezik, to sve malo duže traje, ali sve u svemu, zadovoljan sam kako je prošlo. S fudbalske strane mislim da mogu još dosta pokazati, ali u nekim utakmicama sam se pokazao jako dobro.
Do posljednjeg kola vodila se velika borba, ali ste iskoristili dobru poziciju u kojoj ste se nalazili i uspjeli ući u društvo najboljih?!
– U pravu ste, velika borba je bila, bile su male bodovne razlike između klubova. Konačna odluka je padala u posljednjem kolu, mi smo pobijedili sa 4:0 i to je najbitnije. Sad na pauzi želim da radim maksimalno, da naučim jezik i da dođem da budem spreman za Bundesligu, da zasijam.
Koji je cilj ekipe u eliti?
– Svi mi želimo Evropu i htjeli bismo da budemo na tim pozicijama, da se borimo za evropska takmičenja, ali iskren da budem, još nismo razgovarali o tome, svi su bili koncentrisani samo na ulazak u Bundesligu.
Vaša karijera je išla korak po korak ka vrhu. Od bh. terena, preko Češke i Poljske do Njemačke. Kako ste zadovoljni cijelim tim periodom?
– Hvala Bogu, jesam zadovoljan i ponosan. Mogu reći da sam jako zahvalan na svemu, zato što sam uvijek vjerovao u sebe i radio maksimalno. I to mi se vratilo, kao što kažete, išao sam korak po korak, nije bilo lagano, bilo je svega i svakakvih situacija, ali došao sam do cilja i do sna da zaigram u Bundesligi na velikoj sceni, i samo napornim radom i vjerom u sebe i u Boga i to mi se vratilo. Jer kad pogledaš, a zna vaš kolega Sanel Konjhodžić i svi koji prate ili su pratili našu generaciju 1999. godište, kada smo igrali U17 Premijer ligu BiH, malo ko da je iz BiH došao do ovog nivoa, ne brojim ove momke što su rođeni u dijaspori, ali iz BiH koji smo igrali za kadete Olimpika, pa juniore Sarajeva, generalno za sve klubove iz BiH, onda mogu reći da sam ponosan na sve što sam odradio. Mislim da sam na dobrom putu i vjerujem da ću tek sada da se pokažem na velikoj sceni u Bundesligi.
Kad pogledate period iza Vas, da li biste nešto mijenjali?
– Nešto specijalno mislim da ne. Možda neke male situacije, ali sve je to prolazno i bilo je kako je trebalo biti.
Koliko pratite domaći fudbal?
– Iskren da budem, pratim naše sarajevske klubove povremeno, koliko mi vrijeme dozvoljava. Kad imam priliku, pogledam neku utakmicu i uživo.
I dok ste igrali u Češkoj za Slovan Liberec, pa onda u Poljskoj za Widzew Lodz, pratio sam Vaše utakmice i očekivao sam da će se Vaše ime naći na spisku nekog od selektora. Sad ste u Njemačkoj, kao što smo već rekli, konstantno napredujete, ali poziva nema. Nadate li mu se?
– Naravno da se nadam, igranje za reprezentaciju mi je san otkada sam počeo da igram fudbal. Pratim reprezentaciju od malena, mnogo utakmica sam pregledao, navijao. Baš sam po dolasku kući na odmor neke stvari slagao i vidim dosta šalova i navijačkih rekvizita, koje sam nosio na utakmice, dok sam bio navijač. A sad mogu da igram za nacionalni tim, naravno da m je to san, ali šta da komentarišem. I u Poljskoj sam imao dobre sezone, a nisam bio ni u pretpozivnim planovima i ne znam šta bih rekao. Sada na kraju sezone imam 10 golova, gledajući i Widzew i Köln, i plasirao sam se u Bundesligu, nadao sam se da imam neke šanse da dobijem poziv, ali nije došao. Možda da imam dva pasoša, da mogu da biram reprezentacije, možda bih imao više šansi, a ovako pošto imam jedan – bh. pasoš, što volim svoju zemlju, mislim da je možda to minus, jer većinom šanse dobijaju ovi što imaju po dva-tri pasoša.
Možda je ulazak u Bundesligu još veća šansa za Vas?
– Volim svoju domovinu više nego iko. Moje je da nastavim da radim, da se trudim, da budem što bolji. Do ulaska Kölna i HSV-a imali smo tri igrača u Bundesligi (Demirović, Vasilj, Gigović; op. a), a sad smo tu nas trojica iz Kölna, te Hadžikadunić iz HSV-a. Nije mala stvar da igramo na tako velikom nivou. Ponavljam, ja ću se truditi da se što bolje pokažem na velikoj sceni, u jednoj od Liga petice. Moje je da igram, da se trudim maksimalno i vjerujem da ću dobiti taj poziv, koji već dugo sanjam. Koncentrisan sam na sebe, volim svoju domovinu, rođen sam tu, odrastao sam tu, svi moji su u BiH, sve što kupujem, kupujem u BiH. Meni je to jedina domovina, nemam druge i naravno da očekujem taj poziv.
(Sport1.ba)