Svojevremeno, ne tako davno, nekadašnji predsednik Srbije Boris Tadić u jednom neformalnom razgovoru sa novinarima kod kojih je gostovao u nekoj emisiji, odgovorio je na pitanje da li zna do koje će linije, tačke Rusija braniti stav da je Kosovo deo Srbije. Tadić je rekao novinarima da je i sam to jednom pitao ruskog ministra inostranih poslova Sergeja Lavrova i da mu je on odgovorio – Do granica ruskih interesa.
Danas je to moderno nazvati “crvenim linijama”. Aktuelni predsednik Srbije Aleksandar Vučić, iako je nekoliko puta rekao da su te “crvene linije” – prijem u Ujedinjene nacije i priznavanje nezavisnosti Kosova. Na nedavnoj sednici Skupštine Srbije, kada je opozicija tražila da država jasno i glasno odluči šta su to “crvene linije”, Vučić je naglasio da ne voli te linije, jer one ograničavaju pregovore. Bilo kako bile, one postoje, pa i kada je reč o Rusiji.
Rusija u Evropi nema saveznika sem Srbije, koja je navodno na evropskom putu. Uticaj Rusije na politička dešavanja u Srbiji su preko svake granice dozvoljenog diplomatskog delovanja. Ni ruski ultimatumi nisu za bacanje. Srbija energetski zavisi od Rusije, a izgleda i sudbine mnogih političara u Srbiji. Uz rusko vlasništvo nad Naftnom industrijom Srbije, dobili smo i ruski sladoled na njihovim benzinskim pumpama.
I dok su Vučić i njegova vlast dozvolili toliko uplitanje Moskve u unutrašnju i spoljnu politiku Srbije, došli smo do saznanja da Rusija neće braniti svoj stav o Kosovu ukoliko Beograd odluči da im uvede sankcije. Ruski ambasador u Srbije Aleksandar Bocan Harčenko, na novinarsko pitanje da li bi Rusija u Savetu bezbednosti sprečila članstvo Kosova u Ujedinjenim nacijama ukoliko predsednik Vučić prihvati sve tačke francusko-nemačkog plana, rekao da će za Rusiju, kao stalnu članicu Saveta bezbezdnosti, biti od značaja stav Beograda. Poznavaoci prilika, ali i diplomatije u ovim rečima su videli zamku za Vučića. Za Rusiju bi bilo dobro da se taj sporazum uopšte ne potpiše, naravno zbog Ukrajine. Ono što Moskvu, možda, mnogo više zanima jeste nekoliko puta ponovljena Vučićeva rečenica da sankcije Rusiji Srbija neće da uvodi dok ne bude morala, a on će znati kada će to biti.
Vi nama Sankcije, mi vama Kosovo u UN
Rusija sigurno neće blagonaklono da reaguje na uvođenje sankcija i kao jedna od protiv mera Beogradu, nije nemoguće, mogao bi da bude ruski pristanak da Kosovo postane članica UN. Neki su Harčenkovu poruku upravo tako shvatili. Vi nama Sankcije, mi vama Kosovo u UN. Uvođenje sankcija, verovatno je crvena linija Moskve, kada je reč o Srbiji. Sigurno da je to jedna od mogućih opcija kada je reč o predstojećem periodu.
I nije loše da se ambasadorove reči tako tumače. U zemlji u kojoj 80 odsto građana podržava Rusiju i neuvođenje sankcija, dobro je da se vidi da ta “velika ljubav” Rusije prema Srbiji ima granice. Nije bezuslovna. Nešto poput predbračnog ugovora, ako se desi nešto, e onda ide ono.
Koliko god to apsurdno zvučalo, Rusija bi za taj eventualni potez Srbije bila spremna da “nagradi” Kosovo koje joj je davno uveo sve sankcije. To isto Kosovo Moskva koristi kao opravdanje za svoju agresiju na Ukrajinu. Interes je početak i kraj svega. Nejasno je samo šta je interes države Srbije. Da li je to postizanje sporazuma sa Prištinom i ubrzavanje procesa prijema u EU, ili još čvršći zagralj Moskve.
Vučić je, sigurno, dobio sve potrebne poruke. Niko i dalje ne zna šta će on da odluči, a kako se budemo približavali kraju ove priče, mnogo toga će izaći na videlo. Za to vreme u njegovom dvorištu protestuju desničari i nacionalnosti koje nikako da ubedi da nije izdajnik. Demonstranti su, pored sprskom Kosovu, klicali i Rusiji što će sigurno uz aplauze biti preneto Moskvi. Vučić za njih kaže da su “antisrpski” demonstranti. Nije imao smelosti da kaže i da su i proruski, iako se kune u svoju hrabrost.
Vučić šta god uradi, biće u problemu
Mnoge od tih desničara, iznedrila je njegova stranka. Neke od organizacija je Vučićeva stranka i formirala. U zemlji u kojoj je na vlasti neko poput Vučića nije naučna fantastika da je on, ili neko njegov, organizovao te proteste, jer bolje da ih ima pod kontrolom, nego da mu se otmu.
Predsednik Srbije je u takozvanoj “lose-lose” situaciji. Šta god da uradi, biće u problemu, i to ne samo po pitanju sporazuma sa Prištinom, već i sa uvođenjem sankcija Rusiji. On bi svakako voleo i sigurno bi i potpisao taj sporazum, a da ne mora da uvede sankcije Rusiji. Pitanje je da li je tako nešto moguće u ovoj podeli karata.
Rusija pomno prati situaciju, koja je slična onoj iz “ruskog ruleta”. Vučić je na tankoj liniji, a keca u rukavu odavno nema. Rusi su svoje adute, skoro pa sve, otkrili. Čeka se završnica i sigurno ne sede skrštenih ruku. Pomoć imaju, jer njihovog predsednika možda Srbi više vole, čak i od Vučića. Te činjenice, izgleda, postaje svestan i Vučić.
Sam se doveo u takvu situaciju. Ubijeni premijer Srbije Zoran Đinđić znao je da kaže da ako moraš da progutaš žabu, uradi to odmah i to onu najveću. Posle nje, sve će biti lakše. Vučić deset godina beži od tih žaba, a one su se nagomilale na tanjiru.
(Nenad Kulačin, Al Jazeera)
