Najveći broj analitičara i vojnih stručnjaka smatra da bi ruski predsednik Vladimir Putin, u slučaju potpunog poraza u Ukrajini, mogao da pribegne i ograničenoj upotrebi nuklearnog oružja srednjeg dometa. Sa ovim analizama se slaže i ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov, koji je nedavno izjavio da “ne treba potcenjivati mogućnost nuklearnog sukoba u Ukrajini, ako zemlje NATO-a nastave da dostavljaju oružje i opremaju ukrajinsku vojsku”.
“Smatramo da je, zapravo, ovde u pitanju i sukob sa samim NATO-om”, dodao je Lavrov.
Američke nuklearne bojeve glave “na pragu” Moskve
Sve češće pominjanje mogućeg nuklearnog sukoba te najave Kremlja da će razmestiti raketne sisteme “R-36 Vojvoda” na samoj granici sa Finskom podsećaju na događaje od pre tačno 60 godina – na drugom kraju planete, ali sa istim učesnicima.
Tadašnji generalni sekretar Komunističke partije nekadašnjeg SSSR-a Nikita Hruščov je bio pred dilemom: kako, i da li uopšte, odgovoriti na razmeštanje američkih nuklearnih projektila “Jupiter” u susednoj Turskoj. Rakete PGM-19 su, zapravo, bile u vazduhoplovnoj bazi u Izmiru već godinu i po, ali obaveštajci KGB-a jednostavno nisu znali kako da sovjetskom državnom vrhu saopšte da imaju na desetine američkih nuklearnih bojevih glava “na samom pragu” te da sama Moskva može biti meta za manje od jednog sata.
Hruščov je tražio hitan sastanak sa turskim predstavnicima, ali ga je tadašnji vršilac dužnosti predsednika Cemal Gursel uveravao da “u Izmiru nema ničega te da baza služi samo za osnovnu obuku pilota”. Naravno, Gursel je, “tehnički gledano” govorio istinu – iako se Turska pridružila NATO-u još 1952. godine, do sredine šezdesetih nije imala većeg operativnog učešća – sve dok se u međunarodnoj zajednici nije saznalo za, tada već veliko, prisustvo američkog strateškog oružja.
Takođe, tek 1979. godine se saznalo da su američki špijunski avioni U-2, čije je i samo postojanje bilo strogo čuvana tajna, leteli iznad Rusije iz Turske. Pilot Gary Powers, koji je prvog maja 1960. godine oboren iznad Sovjetskog saveza, blizu današnjeg grada Jekaterinburga, priznao je na saslušanju da je poleteo na zadatak iz neimenovane baze koja je bila u fazi izgradnje – danas je to vazduhoplovna baza “Incirlik”. Američko vaduhoplovstvo je još sredinom pedesetih iz ove baze slalo specijalne balone 119L na fotografske špijunske misije.
Nekoliko opcija predsjednika JFK-u na stolu
U isto vreme, na drugom kraju sveta, a blizu obala SAD-a, jedan drugi lider je takođe imao svojih nedoumica. Kubanski lider Fidel Castro je bio uveren da će u roku od nekoliko meseci, a najviše godine, američka vojska pokušati invaziju i zauzimanje Kube. Fijasko u “Zalivu svinja” prethodne godine, kada su protivnici Castrovog režima pokušali prevrat, uz pomoć i obuku SAD-a, bio je dokaz za kubanske revolucionare da je rat, još jednom, veoma blizu. Castro je do tada već nekoliko puta zahtevao veću vojnu pomoć od saveznika, pre svega SSSR-a, ali su Sovjeti bili neodlučni, znajući da bi takav direktni sukob značio i početak nuklearnog rata.
U leto 1962. godine su američki izviđački avioni na Kubi snimili neočekivani prizor – usred džungle je bilo razmešteno nekoliko lansera raketa R-12 (Sandal, NATO oznaka SS-4) te nekoliko balističkih projektila R-14 (Chusovaya, NATO oznaka SS-5). Američkom predsedniku Johnu F. Kennedyju je na stolu bilo nekoliko opcija: pregovori sa Sovjetima, uz obostrano povlačenje nuklearnog oružja, invazija na Kubu, ili podrška pobuni kubanskih građana. Većina generala u Pentagonu je bila za “opciju dva”, ali je Kennedy bio siguran da može napraviti dogovor sa Hruščovim. U Moskvi je sovjetsko rukovodstvo bilo jednoglasno protiv povlačenja raketa sa Kube, smatrajući da bi se to smatralo potpunim porazom te da bi izazvalo velike proteste protiv Komunističke partije unutar zemlje.
Nakon nekoliko meseci veoma zategnutih odnosa, ipak je postignut sporazum – SSSR će ukloniti sve rakete sa Kube, pod nadzorom Ujedinjenih nacija, a SAD će se dekretom obavezati da neće napasti Kubu. Takođe, SAD bi povukao sve “Jupiter” rakete iz Turske. Iako je SAD tada tvrdio (a to je i danas zvanična verzija događaja) da su sve balističke rakete demontirane i vraćene u SAD, većina raketa je, zapravo, samo bila prebačena u vazduhoplovnu bazu “Gioia del Colle”, na jugoistoku Italije.
Drama na sovjetskoj nuklearnoj podmornici K-19
I dok se očekivalo zvanično ratifikovanje ovog sporazuma, koji bi omogućio svetu da “odahne”, iznad Kube su i dalje patrolirali američki bombarderi B-52 sa punim naoružanjem, a američke raketne jedinice su bile u stanju uzbune 24 sata dnevno, sa najmanje 140 aktivnih balističkih raketa, od kojih su neke ciljale i Kubu. Početkom oktobra 1962. godine američka mornarica je rutinski ispalila nekoliko vežbovnih torpeda u Karipskom moru, ne znajući da je u blizini bila prikrivena sovjetska podmornica B-59. Podmornica je bila deo veće flote, koju je činilo još tri podmornice, a koje su mesec ranije isplovile iz svoje baze na poluostrvu Kola u Murmanskoj oblasti.
Američki nosač aviona “USS Randolph” je za vreme ispaljivanja “školskih” torpeda sonarom detektovao podmornicu B-59, kao i “zvučni otisak” koji je pokazivao da se priprema ispaljivanje rakete sa podmornice. Za to vreme, na samoj podmornici se odvijala prava drama. Svaka od sovjetskih podmornica je imala tri oficira: kapetana, njegovog zamenika, kao i političkog oficira. Za lansiranje nuklearnih projektila je bilo potrebno naređenje iz Moskve, a u slučaju nemogućnosti komunikacije, sva tri glavna oficira su morala da se slože. Upravo je takav slučaj bio i na podmornici B-59 – ona već danima, usled kvara radio-uređaja, nije imala vezu sa komandom u Moskvi. Kapetan Vladimir Savitski je bio uveren da je razlog u tome što je već počeo nuklearni rat između Istoka i Zapada, a sa njim se slagao i politički oficir Ivan Maslenikov.
Ipak treći oficir, koji je bio i komandant cele flote, Vasilij Arkhipov nije bio tako siguran. Arkhipov je bio i neka vrsta “legende” u sovjetskoj vojsci – nekoliko godina ranije je uspeo da spasi većinu posade sa nuklearne podmornice K-19, na kojoj je, usled problema sa reaktorom, došlo do izlivanja nuklearnog goriva i velike radijacije. I sam Arkhipov je bio značajno ozračen, a zbog svog poduhvata je bio odlikovan najvišim vojnim priznanjima. Kada su sonari detektovali i detonacije torpeda, kapetan Savitski je posegao za ključem za lansiranje nuklearnih projektila, ali ga je Arkhipov u tome sprečio.
Admiral Vasilij Arkhipov, heroj “Kubanske krize”
“Ako znaju da smo ovde, već bi nas do sada poslali na dno”, rekao je Arkhipov posadi.
Nekoliko sati kasnije podmornica B-59 je izronila na površinu i uspostavila radio-vezu sa Moskvom. Na radio-frekvenciji za hitne poruke se vrteo snimljeni glas na ruskom: “Pažnja B-59, obustavite sve aktivnosti!”
Admiral Arkhipov se i danas smatra herojem “Kubanske krize” i čovekom koji je sprečio izbijanje nuklearnog rata između SAD-a i saveznika, na jednoj, te SSSR-a i njegovih saveznika, na drugoj strani. Preminuo je 1998. godine, usled zdravstvenih komplikacija, koje su bile posledice zračenja na podmornici K-19.
Šezdeset godina kasnije agresija Rusije na Ukrajinu, međunarodne sankcije, energetska kriza u Evropi te zapaljive izjave i iz Moskve i iz Washingtona, kao i drugih svetskih prestonica, podsećaju u velikoj meri na “Kubansku krizu”.
Dodatno ulje na već veliku političku vatru u Evropi dolila je i zvanična odluka Švedske i Finske da predaju dokumente u kojima se traži hitan prijem u NATO. Finska ima granicu od čak 1.300 kilometara sa Rusijom, koja je i do sada bila predmet mnogih sporenja u međunarodnim odnosima, a ruski avioni su je često preletali i ulazili u finski vazdušni prostor. Kremlj je odgovorio da bi, “u slučaju pridruživanja Finske NATO-u, Rusija na granice u pojasu Baltika rasporedila strateške nuklearne snage”.
Avion TU-160 može nositi 45 tona bombi i projektila
Analitičari navode da Rusija, zapravo, već ima takve snage u regionu Kalinjingrada. Zapravo, ovakvih baza je ovoj oblasti bilo još od ranih sedamdesetih, još za vreme tadašnjeg SSSR-a. Američki špijunski sateliti su 2018. godine u nekoliko preleta primetili velike građevinske projekte u regionu Kulikovo koji su podsećali na podzemne bunkere kakvi se često koriste za lansiranje projektila.
Takođe, vazdušna baza “Donskoye”, u istoj oblasti, proširivana je čak četiri puta od 2012. godine. Ova baza ima poletno-sletnu pistu sa koje mogu da deluju i strateški bombarderi, među kojima i “Tupoljev TU-160” (Beli labud), sa mogućnošću da nosi do 45 tona bombi i projektila na udaljenost čak i do 5.000 kilometara.
(AJB)